August 2017

EKSKLUZIVNA ISPOVEST Biljana Plavšić: Šešelj se u Hagu radovao Ðinđićevom ubistvu. Miloševiću je bilo žao!

Živih aktera rata koji se vodio od 1992 do 1995,  na prostorima bivše države je sve manje, što je prirodno s obzirom na to da je od tada prošlo više od 20 godina. U analogiji sa drugim svjetskim ratom, mogli bi reći da danas živimo u vremenu koje odgovara 60-tim godinama XX vijeka. Tolika je vremenska distanca u ova dva slučaja. Znamo da je tada Drugi svjetski rat već bio istorija i da su evropske zemlje, nekada zaraćene, gradile zajednički put u budućnost.

Na žalost mi nikako da se pomjerimo iz tih ratnih godina. Možda, ukoliko bi na te događaje gledali kao na istorijske, možda bi tada mogli krenuti dalje. Na kraju to nam je i jedini izlaz.

U prilogu donosimo intervju sa ratnom podpredsjednicom RS Biljanom Plavšić, koji je poslije dugo godina dala novinarima Njuzvik-a. Intervju prenosimo u cjelosti:

“Nije bilo lako ugovoriti intervju s bivšom predsednicom Republike Srpske i haškom osuđenicom Biljanom Plavšić (87). Prošle godine smo bili na korak od dogovora, ali u poslednjem trenutku je odustala rekavši da „ne želi da remeti svoj mir“. Ovog puta je, međutim, pristala na razgovor za Njuzvik, što je, kazaće, izuzetak jer nerado daje intervjue. Sreli smo se u njenom domu na beogradskom Vračaru, gde živi nakon izlaska iz zatvora, a razgovor je, umesto planiranih sat, trajao više od pet sati. I opet, čini se, nije sve rečeno… Jer Plavšićeva je značajan svedok istorije i njena priča se ne može lako spakovati na nekoliko novinskih stranica.

Devedesetih je, kao vodeća politička ličnost bosanskih Srba, bila u epicentru dešavanja u BiH, relativno dobro je poznavala ključne aktere tog vremena – od Radovana Karadžića i Ratka Mladića, preko Slobodana Miloševića i Željka Ražnatovića Arkana, pa sve do ljudi poput nekadašnje američke državne sekretarke Madlen Olbrajt.

Biljana Plavšić je doktor nauka, nekadašnji profesor i dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu, a zatim i prva posleratna predsednica Republike Srpske, žena koju su zvali „srpskom caricom“, pripisivali joj zasluge za implementaciju Dejtonskog sporazuma, kojim je 1995. okončan rat u BiH, te odavali priznanje za očuvanje Srpske i srpskog naroda… Optuživali su je, s druge strane, za ratne zločine, radikalizam, ekstremizam i zapaljive nacionalističke izjave.

„Tokom rata bila sam potpredsednica Republike Srpske, bavila sam se humanitarnim radom na terenu i nisam znala kakve odluke donosi rukovodstvo s Radovanom Karadžićem i Momčilom Krajišnikom na čelu. A trebalo je da znam, shvatila sam to kasnije“, kazaće ona tokom razgovora.

Bilo kako bilo, u istoriji će biti upisano i to da se dobrovoljno predala Haškom tribunalu, gde je priznala optužbe za ratne zločine, nakon čega je odslužila zatvorsku kaznu u Švedskoj.

Kad ste dobili kaznu od 11 godina zatvora, mnogi su mislili da je to za vas doživotna robija. Vi ste, međutim, kaznu odslužili i, evo, od 2009. ste na slobodi. Jeste li verovali da ćete izdržati?

I ja sam mislila da je to za mene doživotna robija. Na izricanju kazne samo sam mislila šta će moj brat reći, kako će on to izdržati, jer je imao neke operacije. Novinarka Slavenka Drakulić, koja je bila na izricanju presude u Hagu, napisala je u svojoj knjizi da sam se tog dana ponašala kao da ja sudu izričem presudu, a ne oni meni.

Mnogi optuženici su u Hagu teško oboleli, žalili se na tretman, uslove života?

Kratko sam bila u Hagu, pa nisu imali vremena da i mene maltretiraju. Žurila sam da odem u zatvor da odslužim kaznu. Ali da, gledala sam, recimo, kako čoveka na nosilima donose u sudnicu i odnose iz nje… Inače, u Hagu sam bila najstarija među pritvorenicima i ujedno jedina žena.

Da li je tačno da su vam strane diplomate savetovale da sami odete u Hag?

Ne. Čim sam dobila optužnicu, odlučila sam tako, nisam ni pomišljala da bežim. Još pre toga sam rekla: „Ako je 20.000 mladića dalo život za ovu državu, zašto bih ja bila nešto posebno.“ Neki su mi nudili da me skrivaju, na šta sam rekla: „Ne, ni govora.“ Čitavog života se, inače, rukovodim principom: otvoren život je najbolji život. Otišla sam u Hag na treći dan Božića 2001. godine.

Zašto ste odlučili da priznate krivicu? Govorilo se da ste to učinili kako bi vam kazna bila umanjena, ali i da bi se otpisala optužba za genocid nad muslimanima u BiH…

Krivicu sam priznala i malo me ko razume zašto sam to uradila. To nije učinjeno iz banalnih razloga, da mi kazna bude manja. Tužilac mi je rekao: „Da li znate da možete dobiti doživotnu robiju?“, a ja sam odgovorila: „A ko uopšte i postavlja pitanje dužine kazne?“ Moj jedini uslov je bio da ne svedočim ostalim optuženicima. U Hagu nisu verovali da toliko malo znam o stvarima iz optužnice, a da sam znala više – možda bih i svedočila. Drugi razlog za priznanje krivice je to što sam znala da fizički ne bih izdržala suđenje, pa nisam želela sebe da mučim. I na kraju, razlog je i to što nisam mogla da nađem svedoke, jer su ih sve zaplašili da ne svedoče u moju korist.

Tvrdite da niste znali za odluke koje je donosilo rukovodstvo Republike Srpske, da niste znali o mnogim stvarima koje su se dešavale na terenu za vreme rata?

Trebalo je sve da znam, jer sam bila potpredsednik Republike Srpske, ali nisam znala, zato sam posle u Hagu i priznala krivicu. Dešavalo se da rukovodstvo Srpske sedi u Karadžićevom kabinetu i, čim ja uđem, oni odmah prekinu razgovor. Trebalo je da znam šta se dešava i kakve se odluke donose, trebalo je da, u takvim slučajevima, lupim šakom o sto i kažem da imam pravo na informacije. Ali nisam tako radila, nisam htela da se ponižavam.

Ipak, optuženi ste za strašne ratne zločine…

Optužnica je bila užasna. Ne mogu ni da zamislim da bi ikad išta od toga uradila i naredila, a nisam ni bila u poziciji da naređujem. Tužilac je kazao: „Ona nije direktno ubijala i vršila zločine, ona nije naređivala…“, a ja usred suda vičem: „Pa zašto sam onda ovde?“ Ja sam se za vreme rata bavila humanitarnim radom, jedna sam od retkih koja je bila u svim rovovima. Ti mladići su u meni gledali majku, sestru, baku… Zato sam bila s vojskom, išla na liniju i u rovove, nosila im cigarete i hranu, obilazila ranjene po bolnicama… Samo sam to radila i ništa više. Imala sam pune ruke posla. I da, obaveštavala sam ostale šta se radi Srbima, u strane ambasade u Beogradu sam slala materijale kako sutra ne bi mogli da kažu da nisu znali šta se Srbima dešavalo u BiH, a posebno u Sarajevu.

Ali otvoreno ste se zalagali za totalno etničko čišćenje muslimana iz istočne Bosne?

Ne, ne… Smatrala sam da taj istočni deo, koji se naslanja na Srbiju, treba da bude Republika Srpska. Da imamo Srbe za leđima… Mi smo prethodno dobro osetili kako je to kad iza leđa nismo imali Republiku Srpsku Krajinu, nego smo se naslanjali na Hrvatsku.

Na kraju ste osuđeni, odnosno priznali ste krivicu za etničko čišćenje, progon muslimana i Hrvata sa teritorija koje su Srbi smatrali svojim, te za zločin protiv čovečnosti u ratu u BiH devedesetih…

Ma, najpre sam ja etnički počišćena iz Sarajeva, te cela moja familija, kao i 80 odsto Srba u tom gradu. Udarale su granate, formirani su privatni zatvori… Sadako Ogata, komesarka UN, jednom me je u Lukavici pitala da li znam za etničko čišćenje koje vrše Srbi, a ja nisam znala ni šta to znači, pa kad je počela da mi objašnjava, rekoh: „A pa znam, ja sam etnički počišćena. Jer kad u jednom mestu u toku dana budu i po 52 umrlice, to hoću li napustiti svoju kuću uopšte mi nije važno.“ Nisam bagatelisala, ali postoji jedna skala – živa glava je važna. Da, priznala sam krivicu. Pitam se zašto sam ignorisala to etničko čišćenje, kakva je to bila moja filozofija da kažem: „Ja sam etnički počišćena, ali glava mi je na ramenima, ne bih tužila nekoga zbog toga“. To sam govorila kao individua, ne znajući šta se sve dešava tokom rata, a trebalo je da znam.

Read more

Naša sugrađanka u finalu Miss Adria

Naša sugrađanka Ariana Tomičević će 29.10.2017. godine predstavljati naš Grad i našu Zemlju na finalu takmičenja za Miss Adria u Dubrovniku. Ovom uspjehu je prethodila pobjeda i plasman u top 3 u BiH.

Toliko o tome da u Brodu nema lijepih djevojaka i slični komentari koji dolaze od onih kojima je uvijek tuđa trava zelenija, tuđe dvorište ljepše, pa i tuđe djevojke…

Brodski portal čestita Ariani na dosadašnjem uspjehu i želi da dospije što dalje u takmičenju predstavljajući sebe, ali i naš grad!

Парастос на Унци

Прошло је 25 година од јуначког страдања војника ЈНА на почетку отаџбинско-одбрамбеног рата у бившој држави. У спомен на њихову жртву, али и на страдања других војника у ослобођењу општине Босански Брод, борчка организација општине Брод је у насељу Унка подигла три споменика, један до другога управо онако како су у рату те јединице заједно, једни уз друге, штитили цивилно становништво ове општине и на крају донијели слободу том народу.

Иако је прошао четврт вијека, помен на јунаке који уградише своје животе у темеље Републике Српске не блиједи. У ствари, може се рећи да успомена на њих временом постаје већа, а да је тако потврђује број наших суграђамна који су јуче дошли да се поклоне њиховим сјенима. Нема сумње да сличан осјећај дијеле и представници борачких организација из Врања и Сурдулице, с обзиром да је већина страдалих припадника тадашње ЈНА из ових крајева, а да је овогодишња делегација била бројнија од ранијих.

Несрећно вријеме и страдање младих припадника ЈНА повезали су регију бродске општине и Југа Србије нераскидивим нитима заједништва како у патњи, тузи и болу тако и у суосјећајности, разумјевању и љубави, истог народа.

На простору бродске општине, у ослобађању тадашњег Босанског Брода, страдали су и припадници војних и полицијских јединица са подручја Бања Луке. Њихови преживјели саборци сваке године посјећују Унку и одају дужну почаст својим колегама, а то није изостало ни ове године.

У видео прилогу можете погледати и осјетити дио атмосфере са парастоса у Унци:

Извињавамо се због проблема у репродукцији који су настали због заштите права према Youtube, а због емитовања пјесме “Марш на Дрину” која се чује из разгласа у позадини прилога. Зато сам направио и прилог на Dailymotion који не праве такве проблеме.

Парастос УНКА Брод 2017 by brodski-portal-nezavisni-sajt

Brođanin spasio život mladiću iz BiH koji je doživio tešku prometnu nesreću

Dana 02.08.2017. (srijeda) Josip Vuković-Dodo (Autoškola STOP) vozeći se autocestom A3 prema Zagrebu kod mjesta Okučani pretekao ga je automobil BiH registarsih oznaka te netom nakon obilaska izgubio kontrolu nad vozilom te probio zaštitnu ogradu i prevrtajući se završio u obližnjem kukuruzištu.

Slika 1

Naime prema iskazu Josipa Vukovića pri izlijetanju s autoceste i probijanju zaštitne ograde automobil se prevrtao nekoliko puta, od siline udaraca uništen je do neprepoznatljivosti i na kraju mu je i vizualno nestao 200-tinjak metara daleko u kukuruzištu.

Vidjevši nesreću Josip se bez oklijevanja zaustavio te krenuo u potragu za unesrećenim te ga duboko u kukuruzištu i nalazi. Mladić oko 35 godina starosti bio je bez svijesti, s ukliještenim ekstremitetima prilikom savijanja konstrukcije automobila. Pozvavši hitnu medicinsku pomoć i policiju Josip je pokušao pomoći mladiću otkopčavši mu sigurnosni pojas u kojem trenutku i mladić polako dolazi k svijesti, vidjevši da ga ne može izvući iz automobila Josip 35 minuta do dolaska Hitne ostaje u stalnoj komunikaciji pomažuću unesrećenom koliko god i kako može.

Slika 2

Po dolasku hitne medicinske pomoći koji također ne uspijevaju izvući mladića iz automobila a pozivanjem vatrogasaca i vremensko čekanje njihovog dolaska smatralo se kobno te Josip s još nekolicinom sad već prisutnih golim rukama uspijevaju dići automobil te uspijevaju omogućiti medicinskom osoblju da mladića izvuku van te hitno biva prevežen u Novu Gradišku gdje mu se pruža medicinska pomoć, prema informacijama koje smo dobili od Josipa 35-godišnjak je stabilno i život mu pukom srećom nije ugrožen.

Zahvala Josipu Vuković na primjeru herojskog čina pomoći u nesretnoj situaciji i borbom za goli život ljudskog bića. Također neka ova prometna nesreća bude još jedna opomena svima koji su za upravljačima da se njima i maksimalno posvete i koncentraciju usmjere ka vožnji jer u protivnom dešavaju se ovakve i još gore stvari.

Slika 3

Želeći ovaj događaj koji spada u rubriku “Crna kronika” usmjeriti na djela kojima svi trebamo postupati u ovakvim i sličnim situacijama nadamo se da smo uspjeli.

/Izvor: SBonline/