Živih aktera rata koji se vodio od 1992 do 1995, na prostorima bivše države je sve manje, što je prirodno s obzirom na to da je od tada prošlo više od 20 godina. U analogiji sa drugim svjetskim ratom, mogli bi reći da danas živimo u vremenu koje odgovara 60-tim godinama XX vijeka. Tolika je vremenska distanca u ova dva slučaja. Znamo da je tada Drugi svjetski rat već bio istorija i da su evropske zemlje, nekada zaraćene, gradile zajednički put u budućnost.
Na žalost mi nikako da se pomjerimo iz tih ratnih godina. Možda, ukoliko bi na te događaje gledali kao na istorijske, možda bi tada mogli krenuti dalje. Na kraju to nam je i jedini izlaz.
U prilogu donosimo intervju sa ratnom podpredsjednicom RS Biljanom Plavšić, koji je poslije dugo godina dala novinarima Njuzvik-a. Intervju prenosimo u cjelosti:
“Nije bilo lako ugovoriti intervju s bivšom predsednicom Republike Srpske i haškom osuđenicom Biljanom Plavšić (87). Prošle godine smo bili na korak od dogovora, ali u poslednjem trenutku je odustala rekavši da „ne želi da remeti svoj mir“. Ovog puta je, međutim, pristala na razgovor za Njuzvik, što je, kazaće, izuzetak jer nerado daje intervjue. Sreli smo se u njenom domu na beogradskom Vračaru, gde živi nakon izlaska iz zatvora, a razgovor je, umesto planiranih sat, trajao više od pet sati. I opet, čini se, nije sve rečeno… Jer Plavšićeva je značajan svedok istorije i njena priča se ne može lako spakovati na nekoliko novinskih stranica.
Devedesetih je, kao vodeća politička ličnost bosanskih Srba, bila u epicentru dešavanja u BiH, relativno dobro je poznavala ključne aktere tog vremena – od Radovana Karadžića i Ratka Mladića, preko Slobodana Miloševića i Željka Ražnatovića Arkana, pa sve do ljudi poput nekadašnje američke državne sekretarke Madlen Olbrajt.
Biljana Plavšić je doktor nauka, nekadašnji profesor i dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu, a zatim i prva posleratna predsednica Republike Srpske, žena koju su zvali „srpskom caricom“, pripisivali joj zasluge za implementaciju Dejtonskog sporazuma, kojim je 1995. okončan rat u BiH, te odavali priznanje za očuvanje Srpske i srpskog naroda… Optuživali su je, s druge strane, za ratne zločine, radikalizam, ekstremizam i zapaljive nacionalističke izjave.
„Tokom rata bila sam potpredsednica Republike Srpske, bavila sam se humanitarnim radom na terenu i nisam znala kakve odluke donosi rukovodstvo s Radovanom Karadžićem i Momčilom Krajišnikom na čelu. A trebalo je da znam, shvatila sam to kasnije“, kazaće ona tokom razgovora.
Bilo kako bilo, u istoriji će biti upisano i to da se dobrovoljno predala Haškom tribunalu, gde je priznala optužbe za ratne zločine, nakon čega je odslužila zatvorsku kaznu u Švedskoj.
Kad ste dobili kaznu od 11 godina zatvora, mnogi su mislili da je to za vas doživotna robija. Vi ste, međutim, kaznu odslužili i, evo, od 2009. ste na slobodi. Jeste li verovali da ćete izdržati?
I ja sam mislila da je to za mene doživotna robija. Na izricanju kazne samo sam mislila šta će moj brat reći, kako će on to izdržati, jer je imao neke operacije. Novinarka Slavenka Drakulić, koja je bila na izricanju presude u Hagu, napisala je u svojoj knjizi da sam se tog dana ponašala kao da ja sudu izričem presudu, a ne oni meni.
Mnogi optuženici su u Hagu teško oboleli, žalili se na tretman, uslove života?
Kratko sam bila u Hagu, pa nisu imali vremena da i mene maltretiraju. Žurila sam da odem u zatvor da odslužim kaznu. Ali da, gledala sam, recimo, kako čoveka na nosilima donose u sudnicu i odnose iz nje… Inače, u Hagu sam bila najstarija među pritvorenicima i ujedno jedina žena.
Da li je tačno da su vam strane diplomate savetovale da sami odete u Hag?
Ne. Čim sam dobila optužnicu, odlučila sam tako, nisam ni pomišljala da bežim. Još pre toga sam rekla: „Ako je 20.000 mladića dalo život za ovu državu, zašto bih ja bila nešto posebno.“ Neki su mi nudili da me skrivaju, na šta sam rekla: „Ne, ni govora.“ Čitavog života se, inače, rukovodim principom: otvoren život je najbolji život. Otišla sam u Hag na treći dan Božića 2001. godine.
Zašto ste odlučili da priznate krivicu? Govorilo se da ste to učinili kako bi vam kazna bila umanjena, ali i da bi se otpisala optužba za genocid nad muslimanima u BiH…
Krivicu sam priznala i malo me ko razume zašto sam to uradila. To nije učinjeno iz banalnih razloga, da mi kazna bude manja. Tužilac mi je rekao: „Da li znate da možete dobiti doživotnu robiju?“, a ja sam odgovorila: „A ko uopšte i postavlja pitanje dužine kazne?“ Moj jedini uslov je bio da ne svedočim ostalim optuženicima. U Hagu nisu verovali da toliko malo znam o stvarima iz optužnice, a da sam znala više – možda bih i svedočila. Drugi razlog za priznanje krivice je to što sam znala da fizički ne bih izdržala suđenje, pa nisam želela sebe da mučim. I na kraju, razlog je i to što nisam mogla da nađem svedoke, jer su ih sve zaplašili da ne svedoče u moju korist.
Tvrdite da niste znali za odluke koje je donosilo rukovodstvo Republike Srpske, da niste znali o mnogim stvarima koje su se dešavale na terenu za vreme rata?
Trebalo je sve da znam, jer sam bila potpredsednik Republike Srpske, ali nisam znala, zato sam posle u Hagu i priznala krivicu. Dešavalo se da rukovodstvo Srpske sedi u Karadžićevom kabinetu i, čim ja uđem, oni odmah prekinu razgovor. Trebalo je da znam šta se dešava i kakve se odluke donose, trebalo je da, u takvim slučajevima, lupim šakom o sto i kažem da imam pravo na informacije. Ali nisam tako radila, nisam htela da se ponižavam.
Ipak, optuženi ste za strašne ratne zločine…
Optužnica je bila užasna. Ne mogu ni da zamislim da bi ikad išta od toga uradila i naredila, a nisam ni bila u poziciji da naređujem. Tužilac je kazao: „Ona nije direktno ubijala i vršila zločine, ona nije naređivala…“, a ja usred suda vičem: „Pa zašto sam onda ovde?“ Ja sam se za vreme rata bavila humanitarnim radom, jedna sam od retkih koja je bila u svim rovovima. Ti mladići su u meni gledali majku, sestru, baku… Zato sam bila s vojskom, išla na liniju i u rovove, nosila im cigarete i hranu, obilazila ranjene po bolnicama… Samo sam to radila i ništa više. Imala sam pune ruke posla. I da, obaveštavala sam ostale šta se radi Srbima, u strane ambasade u Beogradu sam slala materijale kako sutra ne bi mogli da kažu da nisu znali šta se Srbima dešavalo u BiH, a posebno u Sarajevu.
Ali otvoreno ste se zalagali za totalno etničko čišćenje muslimana iz istočne Bosne?
Ne, ne… Smatrala sam da taj istočni deo, koji se naslanja na Srbiju, treba da bude Republika Srpska. Da imamo Srbe za leđima… Mi smo prethodno dobro osetili kako je to kad iza leđa nismo imali Republiku Srpsku Krajinu, nego smo se naslanjali na Hrvatsku.
Na kraju ste osuđeni, odnosno priznali ste krivicu za etničko čišćenje, progon muslimana i Hrvata sa teritorija koje su Srbi smatrali svojim, te za zločin protiv čovečnosti u ratu u BiH devedesetih…
Ma, najpre sam ja etnički počišćena iz Sarajeva, te cela moja familija, kao i 80 odsto Srba u tom gradu. Udarale su granate, formirani su privatni zatvori… Sadako Ogata, komesarka UN, jednom me je u Lukavici pitala da li znam za etničko čišćenje koje vrše Srbi, a ja nisam znala ni šta to znači, pa kad je počela da mi objašnjava, rekoh: „A pa znam, ja sam etnički počišćena. Jer kad u jednom mestu u toku dana budu i po 52 umrlice, to hoću li napustiti svoju kuću uopšte mi nije važno.“ Nisam bagatelisala, ali postoji jedna skala – živa glava je važna. Da, priznala sam krivicu. Pitam se zašto sam ignorisala to etničko čišćenje, kakva je to bila moja filozofija da kažem: „Ja sam etnički počišćena, ali glava mi je na ramenima, ne bih tužila nekoga zbog toga“. To sam govorila kao individua, ne znajući šta se sve dešava tokom rata, a trebalo je da znam.
Čini se da je Karla del Ponte, nekadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala, imala nešto posebno protiv vas? Tako bi se, doduše, moglo zaključiti kad čitate njenu knjigu.
Ona mi je 2001, nakon mog prvog pojavljivanja u sudnici, prišla i pozvala na kafu u svoj kabinet. Tek sam jedan dan bila u Hagu, nisam imala iskustva, mislila sam da je to deo procedure, ali mi advokat, koji je pošao sa mnom, kaže da to nije običaj. No, odemo u kabinet, sednemo, zapalim cigaretu, a ona uze kutiju svojih, pokaza mi i reče kako je to originalni „marlboro“, koji se teško nalazi u kantini, ali da će me ona odsad snabdevati. Ona je, zamislite, htela da me kupi za boks cigareta… Za inat, pomislila sam tada, dala bih i glavu na panj, nek me ubiju, ali neće postići ono što je namerila.
Kasnije vam je zamerila što niste hteli da svedočite na suđenjima protiv ostalih optuženih. Govorila je da ste je prevarili.
Sudija Ričard Mej je, sudeći u Miloševićevom slučaju, jednom rekao: „Ovde samo jedan dobar svedok može sve da preseče“, a Del Ponteova mu, misleći na mene, iako je znala da je moj uslov za priznanje krivice bio i to da na strani tužilaštva ne svedočim ostalim optuženicima, odgovara: „Imam ga!“ U tom trenutku sam još bila u Hagu i čekala prebacivanje na izdržavanje kazne u Švedskoj. I onda me advokat obaveštava da iz američkog Stejt departmenta dolazi čovek da razgovara sa mnom u vezi sa suđenjem Miloševiću. Odmah mi je sve bilo jasno, iako još nisam znala za Mejovu pomenutu izjavu. Dolazi taj čovek iz Vašingtona, pita me da svedočim na suđenju Miloševiću, i u tom trenutku mi se odmah sve zgadilo. Pitam ga što ranije nije došao, nego sad, kad idem u zatvor, a on reče da „nije kasno“ i da se moja „kazna od 11 godina može srediti“. Odbila sam. Odem u Švedsku misleći da sam mirna, ali muke tek tada počinju.
U kom smislu muke?
Nakon mesec dana uprava zatvora me obaveštava da onaj iz Vašingtona hoće opet da razgovara. Dođe moj advokat, dođe i on, moli me, ja odbijam, on se hvata za glavu, pita zašto neću kad sam bila otvorena opozicija Miloševiću, čime me je on to zadužio… Ne, nisam pristala da se pojavim na suđenju Miloševiću. Ali ni time se nije završilo. Jer Del Ponteova je onda poslala dva tužioca kod mene, lomili su me, ali uzalud. Onda je stigao poziv iz Haga da moram da svedočim, inače ću biti kažnjena novčano i sa sedam godina zatvora. Strpaju me u avion i odem… Dva dana, odnosno ukupno osam sati, Karla del Ponte me je mučila i terala da svedočim. Pitala sam je otkud taj sadizam… U jednom momentu je bila toliko nasilna da je skočila sa stolice i krenula ka meni, skoro da je htela da me udari. Na stolu je bila neka velika pepeljara, koju bih joj, da je načinila još dva koraka, olupala o glavu. Srećom, moj advokat je bio tu i predložio je pauzu, te se to tako završilo. Advokat se posle čudio kako je mogla da krene da me tuče.
I onda je definitivno odustala od predloga da svedočite protiv Miloševića?
Dan pre planiranog svedočenja kažem Karli del Ponte da ću joj u sudnici, na protokolarno pitanje „Da li poznajete optuženog Miloševića?“, reći: „Ovog čoveka za vreme rata nikad nisam videla, osim jednom na Jahorini, kad se odlučivalo o Vens-Ovenovom planu, kad je hteo da me nagovori to da prihvatimo, a ja sam mu okrenula leđa. Nisam se ni rukovala s njim, ruka mu je ostala u vazduhu.“ I tako se nisam pojavila pred sudom, ali Del Ponteova je posle kazala da je odustala od mog svedočenja zato što nisam kredibilan svedok, te da će sledeći korak biti obnavljanje suđenja meni. To se ipak nije desilo.
Tvrdili ste, sećam se, da ste trovani u zatvoru u Švedskoj…
Da, trovana sam kroz ventilaciju u ćeliji u Švedskoj na izdržavanju kazne, a to se dešavalo baš u trenucima kad su me ubeđivali da u Hagu svedočim u procesu Miloševiću. Ispuštani su neki gasovi, neki otrovi, osećao se strašan smrad u ćeliji… To je trajalo 48 dana, oči su mi bile crvene, iz nosa mi je curila krv, počela sam i krv da iskašljavam… Dva puta su me skoro onesvešćenu transportovali u bolnicu. To je bila ili kazna za odbijanje da svedočim, ili prisila da pristanem da se pojavim pred sudom kao svedok. Trovanje je vršeno po nalogu Haga, pisala sam o svemu tome švedskoj vladi, ali uzalud. Sve je prestalo kad sam alarmirala jednu novinarku iz Srbije, koja je o tome napisala tekst.
Kakvi su, zapravo, bili uslovi u zatvoru u Švedskoj? Šta ste sve doživeli?
Sve je divno na papiru, što me i opredelilo da izaberem Švedsku za izdržavanje kazne, ali u praksi je potpuno drugačije. Recimo, kad sam postila, nisam lako mogla da dobijem ono što mi je bilo potrebno. Kad je došlo vreme da ostvarim pravo izlaska u grad, nisu mi ni to dozvolili, uz obrazloženje da je u gradu mnogo muslimana, pa da ne vređaju njihova osećanja. Takođe, jedna stražarka je bila muslimanka i nije mi se obraćala po imenu, nego sa: „Ajde, ti, izlazi.“ Dalje, dve zatvorenice muslimanke su me dugo maltretirale, pozdravljale su me sa „Alahu ekber“, govorile da će „Bin Laden da mi sudi“, a instrukcije za to su dobijale telefonom. Nisam reagovala na njihove provokacije i pisala sam upravi zatvora, međutim, nisam dobila odgovor. Onda sam jednog dana, bežeći od te dve, pala i polomila ruku.
Spomenuli ste čuveno odbijanje da se na Palama rukujete s predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, što je video ceo svet… To je bio svojevrsni vrhunac vaše netrpeljivosti, ali šta je prethodilo svemu tome?
Najpre sankcije Srpskoj. On je čak na taj spisak sankcija, da bi bio faktor mira na Balkanu, dodao i da nam se prekinu telefonske veze, iako to niko nije tražio. Prethodio je i jedan tekst u beogradskim novinama, gde se na naslovnoj strani štampala moja navodna izjava o tome da „Srba ima 12 miliona, pa neka i polovina pogine, onih preostalih šest miliona će živeti kako treba“. A to je zapravo meni na terenu rekao jedan od ranjenika, ja sam njegove reči prenela na radiju, a Milošević ih je onda pripisao meni rekavši još da me zbog toga treba „isključiti iz društvenog i političkog života“. Zapravo, mislim da je sve to bilo maslo Mire Marković.
Mira Marković je mnogo uticala na njega?
On je nju ludo voleo. Sećam se da je 1997, prilikom jedne moje posete Beogradu, želeo sa mnom da razgovara. Insistirao je, pa sam otišla, i on me je odmah upitao: „Hajde da vidimo otkad traje vaš animozitet prema meni i moj prema vama i gde je izvor toga.“ Rekoh mu: „Ne bih vam to savetovala, jer moramo daleko u prošlost, a vaša supruga se tu ne može zaobići.“ Počeo je da trepće, bio je mnogo slab na nju i nije hteo da idemo u „vremeplov“. Izgledao je isto kao kada smo se rastali u Hagu, da se čovek smiluje na njega… A mene Mira Marković nije podnosila još iz vremena dok sam bila dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu i nisam podržavala marksizam, a ona je bila ortodoksni komunista. Inače je nikad u životu nisam srela.
Kakav je Milošević bio u Hagu?
Mi tamo nismo smeli da komuniciramo, to mi je rečeno čim je on doveden u Hag 28. juna 2001, a ja sam im na to rekla: „Šta imam sad s njim da pričam kad nisam ni onda kad je trebalo.“ Samo smo razmenili po nekoliko rečenica tokom šetnji. Meni je Miloševića bilo žao, i to sam mu tamo i rekla. Govorila sam mu da se u zatvoru ništa ne može izdržati bez vere i božje pomoći, ali on to uporište nije imao. Zamislite, šutirao je po ćeliji Sveto pismo koje mu je Amfilohije doneo. Videla sam tu knjigu na podu njegove ćelije i pitam čoveka koji mu čisti koja je to knjiga, a on mi kaže – Sveto pismo.
Skoro je objavljena knjiga u kojoj lekar Vukašin Andrić tvrdi da je u Hagu bivši šef Srbije „ubijen droperidolom“, lekom koji mu je podmenut u čaj…
Te sumnje su opravdane. A ispričaću vam šta se meni tog dana dogodilo… Dakle, tog dana, dok još nisam znala da je Milošević umro, došao je kod mene lično upravnik zatvora i zamolio me da pođem u ambulantu. Krenemo i on me usput pita jesam li čula da je Milošević preminuo. Kao da me je neko polio ledenom vodom… Odemo u ambulantu, upravnik traži da izvuku moj zdravstveni dosije i čitaju koje lekove dobijam. Sve mi je bilo jasno. Uplašili su se, javljeno im je iz Haga, ali zašto ako je čovek umro prirodnom smrću. To mi je bilo čudno.
Vi ste se devedesetih sukobili s Miloševićevom politikom, ali da li je tačno da vam je nudio novac da budete njegov kritičar?
Govorio mi je da nije tačna moja tvrdnja da nema demokratije. Kao, eto, narod nešto gunđa, neki ga kritikuju… I onda mi je ponudio da budem njegov opozicionar, jer je, kako je kazao, i Šešelj na njegovom platnom spisku. Milošević je plaćao Šešelja da ga kritikuje. Pa kako ih nije bilo stid…
A da li je istina da vas je Milošević 1998, posle vašeg debakla na izborima u Srpskoj, zvao da pređete u Beograd?
Da, jeste. Rekao je: „Banjaluka je mala sredina za vas, dođite u Beograd.“ Pitao me čak i da li mi trebaju kuća, kola…
Niste se pojavili na suđenju Miloševiću, ali jeste bili svedok u haškom procesu protiv nekadašnjeg predsednika Skupštine Republike Srpske Momčila Krajišnika?
S tužilaštvom sam postigla dogovor da ne svedočim, ali ne i sa sudom, koji mi je poslao poziv za Krajišnika. Morala sam da odem, ali ne svojom voljom.
Oprečna su mišljenja o tom čoveku. Kakav je bio devedesetih?
Bio je moćan čovek. Finansijski moćan. Ljudi su mu verovali i, kad je trebalo nešto da se završi za nekog u to ratno vreme, govorilo se: „Idi kod Mome.“ Sećam se da sam ga upoznala 1990. na Aranđelovdan, i to na slavi kod Karadžića. Bio je neprikladno obučen, čudan, mračan čovek, još sa onim obrvama… Kad mi je Karadžić tog dana rekao da će to biti predsednik Skupštine, nisam verovala, pomislila sam da sigurno ima neke skrivene sposobnosti, koje se ovako ne mogu uočiti. No, vidite, smenilo se posle nekoliko šefova Skupštine, ali on je bio najbolji – ima neke sposobnosti koje se ne mogu poricati, a sumnjala sam kad sam ga prvi put videla.
Da li su Krajišnik i bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić zaista, kako ste tvrdili, profitirali u ratu devedesetih?
Kako da ne… Njih dvojica su odlučivali o svemu i iz svega su profitirali. Najpouzdanije i detaljne podatke o njima dobila sam od njihovog saradnika – Miloševića. On mi je rekao da se bave švercom, da brat jednog drži granicu prema Crnoj Gori, a da je brat drugog na graničnom prelazu Rača. Na to sam mu samo rekla: „A to ste im sve vi omogućili.“
A koliko su imali razumevanja za nesrećan narod, na čijoj su muci profitirali?
Karadžić je tražio da mu samo lepe stvari govorim. Kad god sam mu spominjala muke naroda, kad sam govorila da su to ljudi koji ne znaju gde će uveče spavati, uvek bi mi odgovorio: „Neka narod ide u p.m.“ Joj, kad se samo setim kako se jednom u nekoj opštini u kojoj smo pripremali hranu za izbeglice zadesila žena koja je u najlon kesi nosila kosti mrtvog sina… Ljudi su bežali i iskopavali grobove, nosili kosti najbližih u kesi, a Karadžić za taj narod kaže da ide u p.m. Ili drugi primer – on dođe u Beograd da se kocka i tako izgubi 50.000 maraka, a tog dana je na Palama izlepljeno 38 umrlica, bila je sahrana poginulih boraca, nad svakim od njih sam se nagla i poljubila kovčeg, a on se za to vreme kockao. Kasnije, posle mnogo godina, to je potvrdio i čovek koji je tog dana u Beogradu bio u Karadžićevom obezbeđenju, a mene je kao policajac čuvao kad sam izašla iz zatvora.
Kad je zapravo počelo vaše neslaganje s njim? On je vas postavio za svog naslednika na čelu Srpske, pa bi se reklo da ste i te kako imali dobru saradnju.
Evo primera zašto se nismo slagali. Odem na front i tamo mi kažu da nas muslimani gađaju našom municijom. Dakle, Srbi su prodavali srpsku municiju muslimanima, a oni su posle time napadali Srbe… I ja to kažem za skupštinskom govornicom, pitam da li je to moguće, da li to mora tako, a Karadžić iz prvog reda viče: „Mora!“
U svojoj knjizi pišete da je Karadžić kukavica…
Strašna kukavica. Nisam videla krupnijeg čoveka, a veću kukavicu. Sedeli smo jednom na Palama kad su se začuli pucnji, bilo nas je dosta, ali on je jedini skočio i sakrio se iza ormana, mi ostali se nismo ni pomakli, a ispalo je da su svatovi zapucali. A to da je kukavica, pokazao je i skrivanjem od Haga… Što odmah nije stao na crtu Hagu?!
Govorili ste da se u državne poslove mešala i Karadžićeva supruga Ljiljana?
Ona je želela da bude kao Mira Marković. Dolazila je čak i na sednice Predsedništva, jer joj je kod kuće bilo dosadno. Sedi tu dok mi razgovaramo o državnim pitanjima, a znala je i da daje komentare…
Zašto ste se, kao predsednica Srpske, protivili izručenju Karadžića Hagu?
Ne bih ga izručila. To bi tada bila poslastica za Hag, ali sebe bih popljuvala. Prosto, nisam to mogla po Ustavu i zakonu.
Dobio je na kraju 40 godina robije.
Kad je Karadžić dobio 40 godina, pomislila sam da bi Alija Izetbegović, znajući šta je sve radio, morao da dobije dve doživotne. A koliko bi tek dobio Tuđman? Pa, ova dvojica su radila gore stvari od Karadžića.
S druge strane, Ratka Mladića, ratnog komandanta Vojske Republike Srpske od 1992. do 1996, oduvek ste hvalili, a dok je bio u bekstvu, javno ste mu savetovali da se preda Hagu. Zašto?
Javno sam mu savetovala da se preda i da se brani. Njegovo današnje zdravlje je posledica skrivanja. Karadžić je tokom skrivanja uživao u vračanju i s tim njegovim „čarala-bajala“ zabavljao se kobajagi lečeći ljude, a Mladić, znala sam, nije sposoban da se skriva. On je, verujem, sve vreme mislio da nema ni razloga za to. Pamtim Mladića kao hrabrog i savesnog vojskovođu. Bio je pravi vojnik, veliki patriota, čovek za čije se prste nijedan dinar nije zalepio. Danas je to drugi čovek, skoro da ga ne prepoznajem u sudnici, pitam se kako je, onako narušenog zdravlja, izdržao sve do danas.
Ovih dana su Mladićevi branioci zatražili od Tribunala da ga puste na lečenje u Rusiju, jer mu se zdravstveno stanje pogoršalo…
Bilo bi pametno da mu dozvole lečenje u Rusiji da im se ne bi dogodilo isto što i s Miloševićem, koga nisu pustili na lečenje pa je umro.
Mladiću se na teret stavlja genocid u Srebrenici…
Srebrenica je žrtvovana. Bil Klinton je Aliji Izetbegoviću rekao da će Amerika ući u rat, stati na muslimansku stranu i kasnije bombardovati Srbe samo ako dozvole da četnici uđu u Srebrenicu, još je kazao da ne sme biti manje od 5.000 masakriranih muslimana. Čitala sam u zapisnicima sa Predsedništva iz 1993. kako ih Alija obaveštava da ga je Klinton zvao i predložio mu sve to. Izetbegović je rekao kako su Klintonu trebali dobri razlozi da se Amerika uplete u rat. Amerika je, inače, sve vreme politički podržavala muslimane, ali Alija je jako želeo američku čizmu u Bosni… Na to mu član ratnog Predsedništva Sefer Halilović kaže: „Alija, ti si lud.“ I onda se sve to desilo, a u grupi koja je to izvršavala nisu bili samo Srbi, bio je i Hrvat, Slovenac… Sin Sefera Halilovića je o svemu tome napisao knjigu, u kojoj se vidi da je Srebrenica nameštaljka. On je opisao i kako je Naser Orić dobio naredbu da se povuče u Tuzlu mesec dana pre nego što su Srbi ušli u Srebrenicu. Tako je Srebrenica ostala bez muslimanske zaštite…
Činjenica je da Orić, ratni komandant jedinica Armije BiH na teritoriji Srebrenice, nije adekvatno kažnjen za zločine nad Srbima…
Srela sam ga u Hagu. Ide sa Srbinom koji mu je bio profesor u školi i koji mi kaže: „Da vas upoznam, ovo je moj đak.“ Orić pruži ruku, a ja kažem: „Ovu krvavu ruku ja neću prihvatiti.“
Nezaobilazna politička figura u to vreme u BiH bio je lider bošnjaka Alija Izetbegović. Kako biste ga opisali?
Nerealni fanatik koji nije birao sredstva da dođe do svog cilja. On nije mrzeo samo Srbe već i one muslimane koji se nisu složili s njegovom deklaracijom o stvaranju islamske republike. A tu deklaraciju njegov sin Bakir i danas drži na svom radnom stolu. Mogu da razumem ljubav i poštovanje sina prema ocu, ali ovo je, budući da je Bakir Izetbegović trenutno član Predsedništva BiH, čista demonstracija očevih ideja.
Kako je počela vaša saradnja sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, koji je, kako ste govorili, „divan i human čovek, srpski heroj“, a i danas se pamti vaš susret u Bijeljini 1992, kada ste se srdačno izljubili?
Jesam, rekla sam da je srpski heroj. A evo kako sam uopšte čula za njega… Aprila 1992, kasno noću, zvoni mi telefon u stanu. Javim se, zove pukovnik Janković i kaže: „Oni vaši koje ste poslali zarobljeni su i sada su u opasnosti.“ Ja u čudu, ništa mi nije jasno, koji naši. On odgovara da je Predsedništvo poslalo u Bijeljinu delegaciju u sastavu Abdić, Doko i Simović, i čudi se kako to ne znam. Odmah sam pomislila da je to sam uradio Alija Izetbegović. I sad su oni zarobljeni, kako kaže Janković, kod Arkana. Dosta dobro sam znala okolinu Bijeljine, ali nikada nisam čula za to selo Arkan, pa ga pitam gde se to nalazi, a on kaže da to nije mesto, već čovek, i to „opasan čovek“. Rešena da ih iščupam iz zarobljeništva, okrenem broj opštine koji mi je dao Janković, javlja se žena i kaže kako će me spojiti s komandantom. Ja opet u čudu, ispada da je to neki komandant.
Još niste znali da je Arkan samozvani komandant?
Ma nisam ni znala da postoji neko s takvim imenom, a sada još čujem da se radi o komandantu, ali samo ne znam čega. I javlja se Arkan, priča kako me voli, poštuje i sve tako… Kažem mu: „Gospodine Arkane, ja vas ne poznajem, ali ako me poštujete, odmah pustite tu trojicu koji su u vašem zarobljeništvu. Oni ujutru moraju biti u Sarajevu. Ako se to ne desi, sutra će stotinu Srba biti u zatvoru.“ Obećao je da će biti tako „ako oni već ne pasu travu“, a ja ponavljam: „Hoću sutra ujutru da ih vidim.“ I pustio ih je… A Izetbegović je bio očajan što nisu ubijeni, jer bi time postigao duplo zadovoljstvo: bio bi uklonjen Abdić, čovek koga je smatrao neprijateljem i nije mogao očima da ga vidi, a on bi za sve optužio Srbe i iskoristio to smaknuće kao povod za rat. Ali to mu se izjalovilo.
Dakle, nije vam tada bilo poznato da Arkan već uveliko pljačka na ratištu, da su njegovi „Tigrovi“ brutalni?
Tada nisam znala šta sve radi i čime se bavi. Setila sam se, doduše, jedne slike iz Duge na kojoj je čovek s tigrićem. To je bio Arkan. Inače, kad sam ga upoznala, pitala sam ga da li mu je to Arkan ime ili prezime. Kasno sam saznala šta je radio, da je činio zločine… Ali, da vam kažem, u Bijeljini ne bi bilo Srba da nije bilo njega.
Da li bi on, da nije ubijen, završio u Hagu?
Sigurno, sigurno…
Jeste li vi tražili od Srbije pomoć paravojnih formacija? Tačnije, od Arkana, Vojislava Šešelja i Mirka Jovića?
Od Srbije sam tražila dobrovoljce. Pismo s takvom molbom je iz mog kabineta otišlo na mnogo adresa, a nisam mogla ni da pretpostavim da će se neki od onih koji dođu na ratište baviti pljačkanjem i sličnim radnjama. Kasnije sam to saznala. Inače, Ratko Mladić je na mene bio besan zbog toga što sam tražila dobrovoljce, objasnio mi je potom da oni neće biti pod njegovom komandom, što je opasno, pa nakon toga više nisam slala pozive.
Jedan od retkih koji su oslobođeni u Hagu je Šešelj.
On je pušten iz Haga, nije pravosnažno oslobođen, ali mislim da će ga osloboditi jer u to vreme nije imao državnu funkciju. Inače, mislim da je Kolinda Grabar Kitarović dobila izbore u Hrvatskoj zahvaljujući njemu, on je doprineo njenoj pobedi govoreći da je otac Ive Josipovića ubijao ustaše u Blajburgu. Uostalom, koga je Hag pustio pre pravosnažne presude osim njega? Zašto? Pušten je 15 dana pre izbora u Hrvatskoj, a po izlasku nije govorio da je bio u Hagu, nego da je to bilo „službeno putovanje“. Setila sam se da mi je jednom jedan radikal koji je napustio SRS rekao da Šešelj radi za državnu bezbednost Hrvatske i da su oni takav posao mogli da povere samo tako inteligentnom i tako zlom čoveku.
Čekajte, tvrdite da lider Srpske radikalne stranke radi za hrvatsku tajnu službu?
Ma, radio je to i u vremenu komunizma. Kad je otvoren dosije Udbe u BiH, videlo se da je bio cinkaroš dok je, osamdesetih, radio na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. A biti cinkaroš dok radiš kao prosvetni radnik je tako amoralno… Da stvar bude gora, Šešelj je jedini koji je saradnik službe postao dobrovoljno. Samo ne znam da li je prvo postao saradnik službe, pa je ubačen na fakultet, ili je bilo obrnuto.
Šešelj za vas govori da ste „najveći haški izdajnik“ i „najvoljeniji lažni svedok“…
Strašno… Taj čovek je davao izjave kakve nikad ne bi dao nijedan Srbin, čak i da su mu ustaše familiju poklale. Koji bi Srbin rekao: „Klaćemo ih zarđalim kašikama“? On, u stvari, i nije Srbin, sećam se kad mi je predsednik Federacije svojevremeno rekao da je Šešelj, kao Hrvat, podmenut Srbima. Sećam se i kako je prevario četnike Momčila Ðujića, koji mu je i dao titulu četničkog vojvode. Garantovao im je da će, umesto Miloševića, postaviti kralja, uzeo im ogromne pare za to, išao tobože po Španiji da traži kralja za Srbiju, što je, kako je rekao, namerno uradio da ponizi Karađorđeviće, i na kraju je te četnike žestoko prevario. Ðujić je o toj prevari pisao u dva nastavka u Ninu. Ma šta da vam pričam o Šešelju, čoveku koji se razišao i sa svojim kumom…
Vukom Draškovićem?
Drašković mi je, kad sam ga pre odlaska u Hag pitala zašto su se razišli, rekao da je to zbog strategije. Vuk je, kaže, mislio da treba govoriti istinu, a Šešelj je bio za laž. Onda mu je Šešelj objasnio da je to kao kad se uzme perjani jastuk, prospe se perje, pa kad počnu ljudi kupiti i vidi se da će ga stvarno skupiti, uzima se drugi jastuk i prosipa. Šešelj je u kampanji za izbore nakon kojih je postao potpredsednik vlade obećavao penzionerima znatno povećanje penzija, a kad su ga posle penzioneri na protestu ispred vlade prozivali, izašao je i rekao im: „Ja nisam kriv što ste vi ludi pa ste mi verovali.“
Kratko ste bili u Hagu, ali jeste li se tamo susreli sa šefom radikala?
Bio je sprat ispod onog na kom smo bili Milošević i ja. Sećam se, kad je ubijen Zoran Ðinđić, krenem u šetnju i čujem Šešelja da govori: „Kako je ovo dobra vest… Naručuj prasiće da proslavimo!“ Ja uplakana, a Milošević stoji pored mene i kaže: „Ne razumem kako se neko može radovati nečijoj smrti.“ Eto, i Miloševiću je bilo žao Ðinđića, iako su bili politički protivnici.
Vi ste devedesetih, dok ste bili na vlasti, dosta dobro sarađivali sa Zapadom, Amerikom… Recimo, tadašnja američka državna sekretarka Madlen Olbrajt vas je neretko hvalila, opisivala vas kao hrabru ženu koja se založila za sprovođenje Dejtona i započela demokratizaciju Srpske, ali su vas zbog toga ovde mnogi opisivali kao njenu marionetu…
Profesor Kosta Čavoški je to učinio… Karadžić mu je pred izbore 1998. dao pare da napiše neku brošuricu o meni i onda je to delio okolo. Tu je pisao izmišljotine i pretpostavke o sastanku koji se odnosio na Karadžića, a na kom smo bile samo Olbrajtova i ja. Olbrajtova je, nakon što je za Karadžića podignuta haška optužnica, došla da razgovaramo o njemu i u četiri oka mi kazala: „On se povukao, potpisao je dokumenta, više nije predsednik, a daje intervjue medijima. On ne dozvoljava da ga mi stavimo pod tepih.“ U đavola se pretvaram da zaštitim Karadžića, kažem joj da to nije pravedno, pitam je gde su joj Izetbegović, Tuđman… I tu još kažem da bi se Radovan povukao, radio negde u svojoj lekarskoj praksi, ne bi niko ni znao za njega… I da joj garantujem za to, iako to nisam zapravo mogla, jer Radovan očima nije mogao da me vidi. „Pod tim uslovima onda ima verovatnoće da ga gurnemo pod tepih“, kazala je Olbrajtova, dodajući kako ipak za to mora još da vidi s Klintonom. Verovala sam u njenu nameru.
I? Karadžić to nije prihvatio?
Odem na Pale, prenesem Karadžiću razgovor s Olbrajtovom, a on mi kaže: „Zabranjujem vam da s tom babetinom govorite o meni.“ A onda je stao na vrata, braneći mi da prođem, i rekao: „Ne samo da vam to zabranjujem nego ćemo mi vas ubiti.“ Odgovorih: „Ubijte, Radovane. Moj najbolji deo života je prošao“, a on će na to: „Takvu sam reakciju i očekivao od vas, ali ubićemo sina vašeg brata, pa nećete biti tako indiferentni.“ Tada sam ga desnim laktom udarila u stomak da mogu da prođem, a on se savio… I otišla sam.
Hteo je da vas ubije?!
Da. I ne samo to. On me je devedesetih, u dogovoru s Miloševićem, hapsio jednom prilikom na beogradskom aerodromu… Hteo je i u ludnicu da me stavi, postojala je potvrda i potpisi lekara, među kojima i njegov, da se proglasim ludom… Vratim se s nekog puta, stignem na granicu, tu me zaustave i policajac, pokazujući ka meni, predsednici Republike Srpske, kaže: „Na Pale, na lečenje.“ Zamislite, Karadžić im je naredio da me odvedu u ludnicu.
Kad smo kod stranaca, nezaobilazan je i tvorac Dejtonskog sporazuma, američki diplomata Ričard Holbruk. Pripisane su mu velike zasluge za to…
Kad sam se vratila iz zatvora, otišla sam u Banjaluku, bio je organizovan oficijelni prijem. Gledam tamo fotografije na zidu i kažem im da mogu sve da ih skinu i stave samo jednu – Holbrukovu. Toliki sporazumi su propali i tek je usvojen Dejtonski sporazum, koji je najoptimalniji i najpravedniji za sve u Bosni. Holbruk je zaslužan za to, ali sam dosta kasnije, kad sam već bila na izdržavanju kazne, gledala intervju koji je on, na Principovom mostu, dao Kristin Amanpur i rekao da je Dejton njegova životna greška.
Vi ste pak smatrali da je Dejtonski sporazum, kojim je 1995. okončan rat u BiH, bio dobro rešenje za sve tri strane?
Smatram da je to dobar dokument, mi smo u Dejtonu dobili granice i suverenost. Išla sam po terenu i objašnjavala svima, a najpre vojnicima, koliko je to značajno.
Da li i dalje mislite da je jedna od većih grešaka to što se srpsko rukovodstvo, predvođeno Karadžićem i Krajišnikom, za vreme rata povuklo na Pale?
Nego šta, najveća greška… To je Karadžićeva i Krajišnikova greška. Trebalo je bar da se povuku na Ilidžu, jer je i to Sarajevo, ali nisu zato što se tamo pucalo, a Radovan se, kao kukavica, toga plašio, ne bi mogao to da podnese… Da se tada nisu povukli, drugačije bi se u Dejtonu odlučivalo o Sarajevu. Ne bi Milošević tada uz času viskija mogao Izetbegoviću da kaže: „Alija, neka ti bude Sarajevo, celog rata si bio u njemu“, nego bi taj grad bio ili distrikt ili pola srpski, a pola muslimanski.
Ko su, na kraju, najveći gubitnici rata?
Nesrećni narod, koji je izgubio ognjišta i najbližu porodicu, borci koji su izgubili delove tela, mladi borci kojih više nema, dok su neki „valjali“ naftu, cigarete i delili tržište, te za vreme rata uživali. Ali to je tako na sve tri strane – srpskoj, hrvatskoj i muslimanskoj.
Jesu li ova tri naroda devedesetih postigla svoje ciljeve?
Cilj Srba je bio da se spreči ponavljanje 1941. Da se spase srpski narod i da se ne ponovi isti pokolj. Muslimani, u ekspanziji i traženju svog identiteta, hteli su unitarnu BiH, a Hrvati su, kad se radilo o interesima Srba, uvek bili na strani muslimana, kao što su muslimani bili na strani Hrvata. Prema tome, Srbi su realno postavili svoj cilj i jedini ga postigli. Tačno, jeste bilo žrtava, ali ni nalik onome iz četrdesetih. Muslimani se i dalje bore za svoj cilj. A Hrvati, kako skoro reče Kolinda Grabar Kitarović, smatraju da sporazum iz Dejtona treba da se dogradi, misleći na odvajanje jednog dela opština s većinskim hrvatskim stanovništvom u BiH, pa da to bude poseban entitet.
Na kraju, kako vidite odnose među državama regiona, koji se često zaoštravaju?
Volela bih da se, nakon svega što se desilo, uspostave korektni odnosi Srba sa BiH. Ali, znate, nikada se – a posebno ne sada – nije nešto desilo na Balkanu a da to nije inicirano izvana. Mislim da ovde niko nije mogao ni da pretpostavi da Hilari Klinton neće pobediti na izborima u Americi. Srbi su se s pravom plašili te pobede, jer ono što je ona radila graniči se s nenormalnim. S druge strane, muslimani u Bosni su svoju budućnost gledali na tom osnovu, nadali su se da će ona pobediti, čime bi imali potporu SAD. Mislite da je Bakir Izetbegović sam tražio reviziju tužbe protiv Srbije za genocid? Ne. To je smišljeno i urađeno na relaciji administracija Hilari Klinton – Izetbegović.
Šta je bio cilj tog Izetbegovićevog poteza s revizijom tužbe?
Želeli su sada da ostvare ono što su priželjkivali devedesetih, a što im nije Dejton pružio – unitarnu Bosnu. I onda su bili u šoku kad je Tramp pobedio. Nažalost, ovde više nema prava, sve je politika. Sećam se pravnika koji mi je još u Sarajevu, na moje pominjanje pravne države, rekao: „Gospođo Plavšić, ako je država, ne treba joj dodavati to ‘pravna’. Ako nema prava, nema ni države.“ Mi, dakle, moramo čvrstu državu da pravimo, a ne partije. Prioriteti nam trebaju, a to znači da se prvo štiti narod, pa onda dolazi država, zatim vođe – i na kraju partije. A kod nas je decenijama obrnuto.
Ha,ha,koja provala…A Djindjic uhapsio i prodao Milosevica za lovu!