Volio bi da naša djeca žive u društvu koje je sigurno, da
imamo državu bez obzira na njeno uređenje i ime. Na žalost društvo u kome
živimo je sve drugo, samo ne država. Mi
stariji možemo se tješiti da smo bar jedan dio života živjeli u uređenoj državi,
dok naša djeca to mogu osjetiti samo ako odu
odavde.
Čovjek svakako treba državu, treba uređene institucije koje
će se brinuti o njemu i njegovim potrebama, a u isto vrijeme mu pružiti priliku
da svojim djelovanjem doprinosi njenom razvoju. U takvom društvu moraju
postojati sistemi vrijednosti potpuno drugačiji od ovih koje imamo, sistemi
vrijednosti koji će stvarati konkurentnost, koji će na prvo mjesto postaviti
sposobne i stručne, a ne poslušne i u većini slučajeva nesposobne kadrove. Bez države čovjek se osjeća nesigurno, ne vidi
perspektivu ni motiv za rad i jedino o čemu misli je da ode, što mnogi i čine.
Pitanje je KO JE ZA TO KRIV?
Mnogi će reći političari, ali da li je sve baš tako? Da li
tu ima i naše krivice? Ne da je ima nego smo mi i najodgovorniji zbog svega što
nam se dešava.
Nezrelo i nedoraslo demokratiju smo shvatili kao mogućnost
biranja bez odgovornosti. Uzeli smo u ruke moć o kojoj malo znamo i kojom nismo
dorasli. Krijemo se iza gomile i sami sebe uvjeravamo kako “nismo mi krivi”,
a svaki put ponavljamo isti postupak.
“Definicija
ludosti: raditi istu stvar iznova x puta i očekivati drukčije rezultate“./Albert Anštajn/.
Možda moja, ovakva ocjena društva djeluje prestrogo, ali
navešću primjer naše male sredine koja je reprezent sistema u kom živimo:
Većina se sjeća tiranije jednog čovjeka koji je instituciju
načelnika opštine shvatio kao priliku za pljačku i koji je trošio društvena
(čitaj: moja i tvoja) sredstva, za nepotrebne i propale investicije da bi iz
toga izvlačio vlastitu korist. Malo se zaigrao, izašao iz kriminalne političke
šeme i završio u zatvoru, a po tom i preminuo. To više nije bitno, ni potrošene
pare, ni raspadajuće investicije. Ono što je bitno je odnos ove male zajednice
prema ljudima koji su ga podržavali i onima koji su ukazivali na štetu po
zajednicu zbog njegovog kriminalnog rada.
Iz tadašnjeg skupštinskog saziva, gospoda koja je pokazivala
najjače opoziciono djelovanje na sledećim izborima nije dobila povjerenje
glasača i ponovila mandat, ali su oni koji su tog diktatora podržavali,
nagrađeni glasovima naroda, a po tom i funkcijama.
To je činjenica i to je slika našeg naroda, kao i sledeći
primjer:
U toj istoj skupštini sjedio je i čovjek koji nikada nije
izašao za govornicu, čovjek koji vodi hrvatsku stranku u “srpskom”
Brodu, stranku koja nema ni kancelariju, ni članstvo, stranku čiji je
predsjednik u zatvoru i koja ne postoji nigdje drugo osim u Brodu. Taj čovjek
ne samo da je još dva puta osvojio mandat, nego se njegovo izborno tijelo
udvostručilo i donijelo mandat za njegovu kćerku.
BRAVO BROĐANI!!!!!
Pust grad u kome ne zanoći ni trećina predratnog
stanovništva, grad koji nije u stanju izgraditi ni kružni tok, dao je
povjerenje ljudima koji nikada i nigdje nisu doprinijeli njegovom razvoju ni
materijalno ni duhovno, a stručne, obrazovane i dokazane kadrove tjera. Da li
neko stvarno misli da će sa takvom stavom biti bolje?
Kao što na početku rekoh, volio bi živjeti u DRŽAVI, ali to
na ovom prostoru neću više doživjeti. Volim ja i Republiku Srpsku i Brod, ali
mi se čini da je to jednostrano!
Izlažući se opasnosti da ponovo budem anatemisan zbog iznošenja očiglednih i neosporno tačnih stvari, ne mogu a da ne upozorim građane Broda o opasnosti kojoj se izlažu koristeći vodu iz lokalnog vodovoda, a molim vas NEMOJTE TU VODU PITI ni za živu glavu.
Možda je ta voda hemijski i bakteriološki potpuno ispravna, ali fizički sadržaj ove vode će vas uništiti. Nema bubrega koji bi, u samo sedam godina konzumiranja, mogli izbaciti količinu kamenca koju sam danas izvadio iz malog bojlera u kuhinji, a čije slike vam donosim u prilogu. Radi se o 7 (sedam) kilograma sidre, a bojler sam mijenjao prije sedam godina. Naravno da je grijač u potpunosti uništen, a kakva je situacija u velikom bojleru, u kupatilu, mogu samo naslutiti.
Oboljenje unutrašnjih organa, a prije svega bubrega, predstavlja najveću opasnost kada se konzumira ovakva voda. Međutim, kamenac stvara i mnoge druge štetne posljedice: pregorijevanje kućanskih uređaja (bojleri, grijači vode, veš mašine itd.), otežano pranje i omekšavanje rublja, znatno veća potrošnja električne energije za manju količinu zagrijane vode itd.
Da budem malo sarkastičan, ima i jedna dobra stvar, ako npr. vodu koristite za izradu betona, dovoljno je da dodate cement, šljunak je već tu!
O školstvu u Republici Srpskoj se vrlo malo govori, iako ne treba posebno naglašavati važnost ovog segmenta društva. Po tome, zanemare li se manje afere oko nabavke skupih vozila za potrebe Ministarstva i ukidanje par osnovnih škola, ispada da je stanje u ovoj oblasti dobro.
To nema veze sa realnošću, jer stanje nije dobro i svaki građanin Republike Srpske bi se trebao zamisliti i zabrinuti zbog trenutne situacije u ovom društvenom segmentu. Ovako važna oblast ne bi smjela biti na poziciji, na kojoj se trenutno nalazi, jer zanemarujući obrazovanje kao društvo ne mislimo na našu budućnost, ne mislimo na ovo društvo u cjelosti.
Materijalno stanje prosvetnih radnika je teško, brojni problemi osiromašenog društva se manifestuju u stalnom povećanju obaveza ovih ljudi, a realnom umanjenju naknada za njihov rad. Malo koje zanimanje je tako omalovaženo i obezvrijeđeno kao posao prosvetnog radnika.
Ali, ni to nije najgore! Mnogo gore od toga je pritisak kome su zaposleni u prosveti izloženi.
S jedne strane imate stalne prijetnje smanjenjem broja izvršilaca, prijetnje otkazima i slične demonstracije sile kako bi se ućutkali oni koji bi realno trebali činiti „hram znanja“ ovog društva. S druge strane tu je „bijela kuga“ čija je posljedica konstantno smanjenje upisanih učenika i manji broj odjeljenja. Zbog toga svaki prosvetni radnik, osim izvršavanja poslova koji su mu dodijeljeni, mora da se brine da li će do godine uopšte imati normu. Teško je raditi pod takvim pritiskom, a naročito je teško kvalitetno raditi.
Ako bi nastavnik pokušao kriterijumom nametnuti određeni nivo znanja, ako bi držao do ocjene i po potrebi oborio učenike koji se nisu potrudili ostvariti minimum za prolaz, ostaje pitanje da li će time odsjeći granu na kojoj stoji, tj. da li će smanjiti i tako mali broj učenika u datoj struci i time sam sebi ukinuti normu? Apsurdno, ali materijalni faktor na taj način, indirektno nameće način ocjenjivanja i pristup prosvetara učenicima. Ruke su im vezane.
Stiče se dojam da to vrlo malo brine Ministarstvo i oni se strogo drže ekonomičnosti kod formiranja odjeljenja, predavačima nameću sve više i više obaveza i indirektno poručuju da trebaju biti srećni što uopšte imaju posao. Tako je jedan častan i ponosan segment društva, mimo svoje volje, zatrovan materijanim i osuđen da se prilagođava, a na kraju konca naša djeca su ti koji će platiti tu skupu cijenu vulgarnog materijalističkog kapitalizma u kom se naše društvo trenutno nalazi.
Juče je u Brodu nastavljeno snimanje dokumentarnog filma o ratnim zbivanjima tokom 1992. godine. Tom prilikom snimateljska ekipa je posjetila lokacije najvećih sukoba u borbi za Brod, a prije svega Obodni kanal na lokaciji Zborište kao i druge lokacije interesantne za temu filma.
Prema riječima režisera g-dina Savića, prvi film je završen preko 90%, a ovi kadrovi će samo djelimično da se ubace u taj sadržaj, s obzirom da mora biti gotov do 06.10.2017. godine kako bi bio premijerno prikazan za Dan oslobođenja. Predstoje dva dana montaže, uklapanja i dorađiavanja, ali rokovi će se ispoštovati – kategoričan je on.
Pozivamo sve zainteresovane građane da 06.10.2017. godine dođu u amfiteatar Srednje škole Nikola Tesla i prisustvuju svečanoj sjednici Opštinske boračke organizacije, poslije čega će biti premijera pomenutog dokumentarca.
BROD: Subota 23.09.2017. godine. Danas su u Brodu snimljeni prvi kadrovi dokumentarnog filma o zbivanjima na području ove opštine tokom 1992. godine. Opštinska boračka organizacija Brod riješila je da se napravi dokumentarni film o početku rata na prostoru opštine Bosanski Brod, koji je ujedno i početak rata u Bosni i Hercegovini, iako o tome u našem društvu postoje različita mišljenja.
Poznato je da se još tokom 1991. godine desilo niz incidenata u kojima je sa hrvatske strane granatiran prostor ove opštine. Pri tom su birana sela potpuno ili pretežno naseljena srpskim stanovništvom, a u jednom takvom granatiranju je poginuo inženjer Vojislav Goranović, na radnom mjestu u Ciglani Klakar Gornji, koji ujedno predstavlja i prvu civilnu žrtvu krvavog rata koji se spremao.
Ako sve to i nije bio početak rata, niko ne može osporiti da ulazak regularne hrvatske vojske i paravojnih formacija na teritoriju opštine Bosanski Brod koji se dogodio 03.03.1992. godine, ne predstavlja agresiju na drugu zemlju i stvarni početak rata.
Na žalost, danas se govori o nekim drugim agresijama i nekim drugim terminima početka ratnih dešavanja u Bosni i Hercegovini, kao i nekim drugim mjestima koja su zanimljivija za početak građanskog rata, nego što je Brod.
Brod je premali da bi u njemu bilo šta započelo.
Brodu je nanesena nepravda tada, ali Brodu se nanosi nepravda i danas, negirajući i omalovažavajući njegovu ulogu i stradanje u proteklom ratu. To mora biti ispravljeno!
Tokom čitave 1992. godine regularna hrvatska vojska je konstantno prebacivala svoje snage na teritoriju ove opštine, ali vlasti u Sarajevu ni tada ni danas nisu imale snage da upere prste u stvarne krivce i agresore.
Prema riječima režisera Mile Savića, od prikupljenog materijala, prvo će se izraditi dokumentarni film trajanja oko 45 minuta, za potrebe istorijskog časa za dan oslobođenja Broda, a zatim će se izraditi serijal od tri dijela: početak rata u Bosanskom Brodu, okupacija Broda (logori) i oslobođenje Broda.
Tehnička ekipa je sačinjena od stručnih lica iz Banja Luke i Broda, a terenski rad ogleda se u uzimanju izjava i snimanju lokacija zanimljivih za zbivanja kojima se film bavi.
Godine su prošle, mnogi akteri tih događaja nisu među živima i krajnji je čas da se takvo nešto uradi i ukaže na stvarne uzroke i početke sukoba u Posavini – smatra predsjednik Opštinske boračke organizacije Brod Zoran Vidić.
Živih aktera rata koji se vodio od 1992 do 1995, na prostorima bivše države je sve manje, što je prirodno s obzirom na to da je od tada prošlo više od 20 godina. U analogiji sa drugim svjetskim ratom, mogli bi reći da danas živimo u vremenu koje odgovara 60-tim godinama XX vijeka. Tolika je vremenska distanca u ova dva slučaja. Znamo da je tada Drugi svjetski rat već bio istorija i da su evropske zemlje, nekada zaraćene, gradile zajednički put u budućnost.
Na žalost mi nikako da se pomjerimo iz tih ratnih godina. Možda, ukoliko bi na te događaje gledali kao na istorijske, možda bi tada mogli krenuti dalje. Na kraju to nam je i jedini izlaz.
U prilogu donosimo intervju sa ratnom podpredsjednicom RS Biljanom Plavšić, koji je poslije dugo godina dala novinarima Njuzvik-a. Intervju prenosimo u cjelosti:
“Nije bilo lako ugovoriti intervju s bivšom predsednicom Republike Srpske i haškom osuđenicom Biljanom Plavšić (87). Prošle godine smo bili na korak od dogovora, ali u poslednjem trenutku je odustala rekavši da „ne želi da remeti svoj mir“. Ovog puta je, međutim, pristala na razgovor za Njuzvik, što je, kazaće, izuzetak jer nerado daje intervjue. Sreli smo se u njenom domu na beogradskom Vračaru, gde živi nakon izlaska iz zatvora, a razgovor je, umesto planiranih sat, trajao više od pet sati. I opet, čini se, nije sve rečeno… Jer Plavšićeva je značajan svedok istorije i njena priča se ne može lako spakovati na nekoliko novinskih stranica.
Devedesetih je, kao vodeća politička ličnost bosanskih Srba, bila u epicentru dešavanja u BiH, relativno dobro je poznavala ključne aktere tog vremena – od Radovana Karadžića i Ratka Mladića, preko Slobodana Miloševića i Željka Ražnatovića Arkana, pa sve do ljudi poput nekadašnje američke državne sekretarke Madlen Olbrajt.
Biljana Plavšić je doktor nauka, nekadašnji profesor i dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu, a zatim i prva posleratna predsednica Republike Srpske, žena koju su zvali „srpskom caricom“, pripisivali joj zasluge za implementaciju Dejtonskog sporazuma, kojim je 1995. okončan rat u BiH, te odavali priznanje za očuvanje Srpske i srpskog naroda… Optuživali su je, s druge strane, za ratne zločine, radikalizam, ekstremizam i zapaljive nacionalističke izjave.
„Tokom rata bila sam potpredsednica Republike Srpske, bavila sam se humanitarnim radom na terenu i nisam znala kakve odluke donosi rukovodstvo s Radovanom Karadžićem i Momčilom Krajišnikom na čelu. A trebalo je da znam, shvatila sam to kasnije“, kazaće ona tokom razgovora.
Bilo kako bilo, u istoriji će biti upisano i to da se dobrovoljno predala Haškom tribunalu, gde je priznala optužbe za ratne zločine, nakon čega je odslužila zatvorsku kaznu u Švedskoj.
Kad ste dobili kaznu od 11 godina zatvora, mnogi su mislili da je to za vas doživotna robija. Vi ste, međutim, kaznu odslužili i, evo, od 2009. ste na slobodi. Jeste li verovali da ćete izdržati?
I ja sam mislila da je to za mene doživotna robija. Na izricanju kazne samo sam mislila šta će moj brat reći, kako će on to izdržati, jer je imao neke operacije. Novinarka Slavenka Drakulić, koja je bila na izricanju presude u Hagu, napisala je u svojoj knjizi da sam se tog dana ponašala kao da ja sudu izričem presudu, a ne oni meni.
Mnogi optuženici su u Hagu teško oboleli, žalili se na tretman, uslove života?
Kratko sam bila u Hagu, pa nisu imali vremena da i mene maltretiraju. Žurila sam da odem u zatvor da odslužim kaznu. Ali da, gledala sam, recimo, kako čoveka na nosilima donose u sudnicu i odnose iz nje… Inače, u Hagu sam bila najstarija među pritvorenicima i ujedno jedina žena.
Da li je tačno da su vam strane diplomate savetovale da sami odete u Hag?
Ne. Čim sam dobila optužnicu, odlučila sam tako, nisam ni pomišljala da bežim. Još pre toga sam rekla: „Ako je 20.000 mladića dalo život za ovu državu, zašto bih ja bila nešto posebno.“ Neki su mi nudili da me skrivaju, na šta sam rekla: „Ne, ni govora.“ Čitavog života se, inače, rukovodim principom: otvoren život je najbolji život. Otišla sam u Hag na treći dan Božića 2001. godine.
Zašto ste odlučili da priznate krivicu? Govorilo se da ste to učinili kako bi vam kazna bila umanjena, ali i da bi se otpisala optužba za genocid nad muslimanima u BiH…
Krivicu sam priznala i malo me ko razume zašto sam to uradila. To nije učinjeno iz banalnih razloga, da mi kazna bude manja. Tužilac mi je rekao: „Da li znate da možete dobiti doživotnu robiju?“, a ja sam odgovorila: „A ko uopšte i postavlja pitanje dužine kazne?“ Moj jedini uslov je bio da ne svedočim ostalim optuženicima. U Hagu nisu verovali da toliko malo znam o stvarima iz optužnice, a da sam znala više – možda bih i svedočila. Drugi razlog za priznanje krivice je to što sam znala da fizički ne bih izdržala suđenje, pa nisam želela sebe da mučim. I na kraju, razlog je i to što nisam mogla da nađem svedoke, jer su ih sve zaplašili da ne svedoče u moju korist.
Tvrdite da niste znali za odluke koje je donosilo rukovodstvo Republike Srpske, da niste znali o mnogim stvarima koje su se dešavale na terenu za vreme rata?
Trebalo je sve da znam, jer sam bila potpredsednik Republike Srpske, ali nisam znala, zato sam posle u Hagu i priznala krivicu. Dešavalo se da rukovodstvo Srpske sedi u Karadžićevom kabinetu i, čim ja uđem, oni odmah prekinu razgovor. Trebalo je da znam šta se dešava i kakve se odluke donose, trebalo je da, u takvim slučajevima, lupim šakom o sto i kažem da imam pravo na informacije. Ali nisam tako radila, nisam htela da se ponižavam.
Ipak, optuženi ste za strašne ratne zločine…
Optužnica je bila užasna. Ne mogu ni da zamislim da bi ikad išta od toga uradila i naredila, a nisam ni bila u poziciji da naređujem. Tužilac je kazao: „Ona nije direktno ubijala i vršila zločine, ona nije naređivala…“, a ja usred suda vičem: „Pa zašto sam onda ovde?“ Ja sam se za vreme rata bavila humanitarnim radom, jedna sam od retkih koja je bila u svim rovovima. Ti mladići su u meni gledali majku, sestru, baku… Zato sam bila s vojskom, išla na liniju i u rovove, nosila im cigarete i hranu, obilazila ranjene po bolnicama… Samo sam to radila i ništa više. Imala sam pune ruke posla. I da, obaveštavala sam ostale šta se radi Srbima, u strane ambasade u Beogradu sam slala materijale kako sutra ne bi mogli da kažu da nisu znali šta se Srbima dešavalo u BiH, a posebno u Sarajevu.
Ali otvoreno ste se zalagali za totalno etničko čišćenje muslimana iz istočne Bosne?
Ne, ne… Smatrala sam da taj istočni deo, koji se naslanja na Srbiju, treba da bude Republika Srpska. Da imamo Srbe za leđima… Mi smo prethodno dobro osetili kako je to kad iza leđa nismo imali Republiku Srpsku Krajinu, nego smo se naslanjali na Hrvatsku.
Na kraju ste osuđeni, odnosno priznali ste krivicu za etničko čišćenje, progon muslimana i Hrvata sa teritorija koje su Srbi smatrali svojim, te za zločin protiv čovečnosti u ratu u BiH devedesetih…
Ma, najpre sam ja etnički počišćena iz Sarajeva, te cela moja familija, kao i 80 odsto Srba u tom gradu. Udarale su granate, formirani su privatni zatvori… Sadako Ogata, komesarka UN, jednom me je u Lukavici pitala da li znam za etničko čišćenje koje vrše Srbi, a ja nisam znala ni šta to znači, pa kad je počela da mi objašnjava, rekoh: „A pa znam, ja sam etnički počišćena. Jer kad u jednom mestu u toku dana budu i po 52 umrlice, to hoću li napustiti svoju kuću uopšte mi nije važno.“ Nisam bagatelisala, ali postoji jedna skala – živa glava je važna. Da, priznala sam krivicu. Pitam se zašto sam ignorisala to etničko čišćenje, kakva je to bila moja filozofija da kažem: „Ja sam etnički počišćena, ali glava mi je na ramenima, ne bih tužila nekoga zbog toga“. To sam govorila kao individua, ne znajući šta se sve dešava tokom rata, a trebalo je da znam.
Прошло је 25 година од јуначког страдања војника ЈНА на почетку отаџбинско-одбрамбеног рата у бившој држави. У спомен на њихову жртву, али и на страдања других војника у ослобођењу општине Босански Брод, борчка организација општине Брод је у насељу Унка подигла три споменика, један до другога управо онако како су у рату те јединице заједно, једни уз друге, штитили цивилно становништво ове општине и на крају донијели слободу том народу.
Иако је прошао четврт вијека, помен на јунаке који уградише своје животе у темеље Републике Српске не блиједи. У ствари, може се рећи да успомена на њих временом постаје већа, а да је тако потврђује број наших суграђамна који су јуче дошли да се поклоне њиховим сјенима. Нема сумње да сличан осјећај дијеле и представници борачких организација из Врања и Сурдулице, с обзиром да је већина страдалих припадника тадашње ЈНА из ових крајева, а да је овогодишња делегација била бројнија од ранијих.
Несрећно вријеме и страдање младих припадника ЈНА повезали су регију бродске општине и Југа Србије нераскидивим нитима заједништва како у патњи, тузи и болу тако и у суосјећајности, разумјевању и љубави, истог народа.
На простору бродске општине, у ослобађању тадашњег Босанског Брода, страдали су и припадници војних и полицијских јединица са подручја Бања Луке. Њихови преживјели саборци сваке године посјећују Унку и одају дужну почаст својим колегама, а то није изостало ни ове године.
У видео прилогу можете погледати и осјетити дио атмосфере са парастоса у Унци:
Извињавамо се због проблема у репродукцији који су настали због заштите права према Youtube, а због емитовања пјесме “Марш на Дрину” која се чује из разгласа у позадини прилога. Зато сам направио и прилог на Dailymotion који не праве такве проблеме.
Dana 02.08.2017. (srijeda) Josip Vuković-Dodo (Autoškola STOP) vozeći se autocestom A3 prema Zagrebu kod mjesta Okučani pretekao ga je automobil BiH registarsih oznaka te netom nakon obilaska izgubio kontrolu nad vozilom te probio zaštitnu ogradu i prevrtajući se završio u obližnjem kukuruzištu.
Slika 1
Naime prema iskazu Josipa Vukovića pri izlijetanju s autoceste i probijanju zaštitne ograde automobil se prevrtao nekoliko puta, od siline udaraca uništen je do neprepoznatljivosti i na kraju mu je i vizualno nestao 200-tinjak metara daleko u kukuruzištu.
Vidjevši nesreću Josip se bez oklijevanja zaustavio te krenuo u potragu za unesrećenim te ga duboko u kukuruzištu i nalazi. Mladić oko 35 godina starosti bio je bez svijesti, s ukliještenim ekstremitetima prilikom savijanja konstrukcije automobila. Pozvavši hitnu medicinsku pomoć i policiju Josip je pokušao pomoći mladiću otkopčavši mu sigurnosni pojas u kojem trenutku i mladić polako dolazi k svijesti, vidjevši da ga ne može izvući iz automobila Josip 35 minuta do dolaska Hitne ostaje u stalnoj komunikaciji pomažuću unesrećenom koliko god i kako može.
Slika 2
Po dolasku hitne medicinske pomoći koji također ne uspijevaju izvući mladića iz automobila a pozivanjem vatrogasaca i vremensko čekanje njihovog dolaska smatralo se kobno te Josip s još nekolicinom sad već prisutnih golim rukama uspijevaju dići automobil te uspijevaju omogućiti medicinskom osoblju da mladića izvuku van te hitno biva prevežen u Novu Gradišku gdje mu se pruža medicinska pomoć, prema informacijama koje smo dobili od Josipa 35-godišnjak je stabilno i život mu pukom srećom nije ugrožen.
Zahvala Josipu Vuković na primjeru herojskog čina pomoći u nesretnoj situaciji i borbom za goli život ljudskog bića. Također neka ova prometna nesreća bude još jedna opomena svima koji su za upravljačima da se njima i maksimalno posvete i koncentraciju usmjere ka vožnji jer u protivnom dešavaju se ovakve i još gore stvari.
Slika 3
Želeći ovaj događaj koji spada u rubriku “Crna kronika” usmjeriti na djela kojima svi trebamo postupati u ovakvim i sličnim situacijama nadamo se da smo uspjeli.
Ovih dana ljeto dostiže svoj vrhunac kako kalendarski tako i temperaturno. Vrelina julskih dana natjerala je brojne brođane da osvježenje potraže u obližnjoj rijeci ili na gradskim bazenima. Sava je niskog vodostaja, ali izgleda prekrasno, a kupači kažu da je voda jako prijatna i da nije hladna. Zadržimo ove slike ljeta kako bi nas grijale u hladnim zimskim danima.
U prilogu je video zapis koji sam napravio juče 11.7.2017. u jednom obilasku naše ljepotice.
Dio rijeke Save kroz Brod podijeljen je u četiri zone koje se koriste za različite vodene aktivnosti, a koje su ovih dana jako aktuelne:
Zona se proteže od Rafinerije do Žitokombinata i uglavnom ju koriste ribari za treniranje i takmičenja. Oni i održavaju ovaj dio obale.
Zona je od Žitokombinata do mosta i to je uglavnom zona za kupanje. Povlačenjem vode oslobodile su se šljunkovite plaže podesne za sunčanje, a brođanima je omogućeno da do vode dođu i putničkim autima što se vbidi u video prilogu.
Zona je u pravcu naselja Mahala i u tom dijelu su uglavnom smještene brodice, čamci i druga plovila.
Zona je zona koju koristi Kajak klub, a samim tim jasna je i njena namjena.
